уторак, 11. новембар 2014.

Kome? Vama ili meni? Ne znam, majke mi

Danas sam dobila pismo...mali drhtavi osmeh mi je neprimetno zaigrao na kraju usana, ne bi ga niko primetio. Neka stidljiva toplina mi se oko srca razlila, stidljiva, skromna...Brzo sam je poklopila ledenom šakom nedajući joj da se širi, da me preplavi celu, a išlo je tim putem, za tren oka bi se baš to desilo, a to bi me onda odvelo u poznati kraj gde se iza raznih blagonaklonih lica kriju oštre sablje.

Ipak, mislim, da sam blagoslovena time što me tuđa sreća podigne i ulepša mi dan, kao da je moja rođena, a opet tuđa bol i nesreća me potpuno samelje do te mere da ne funkcionišem...Učim kako da se nosim sa tim svim ali nije problem, meni, ni blagoslov onih snažnih srećnih osećanja koja doživljavam kao svoja a tuđa su, ni onaj teret tuđe boli i patnje jer sam živ čovek možda preosetljiv pa suza zbog drugog lako kane... Problem su one sablje iza maski blagonaklonih lica, zbog toga ne želim da se približavam suviše blizu...

No, kada se ne primaknem blizu, kada na mene ne prelazi ni ona tuđa sreća, pa ni ona tuđa bol ja sam obična, bezlična, jedna od mnogih u gomili sličnih, prosečna...tada se ne osećam ni srećnom, ni tužnom ni živom.

Da li mogu protiv svoje prirode? Da li iko može? Da li mogu ostati sa strane? Da li mogu ta osećanja drugih primiti kao eto neku vest? Mogu naravno, ali onda više ništa nema smisla, a izostaju osećanja. Živa sam zbog tih intenzivnih osećanja, a sreća me posebno podiže i raduje. Naučila sam da eliminišem svoj bol, jednostavno ga ne primećujem, ali ne želim da se lišim sreće i onog momenta kada mi oči zasijaju ni onog momenta kada imam potrebu da zagrlim drugo živo biće i da viknem iz svog glasa BRAVOOOOO!!!!

Pismo me i rastužilo i obradovalo, pismo me pokrenulo da ovo nakuckam, pismo će verovatno postati pokretač mnogih drugih dešavanja u mom, a možda i nečijem tuđem životu...

Ima li ovo veze sa hrono? Naravno da ima, hteli ne hteli ja prosto imam veze sa hrono, opet htela ne htela...ali sam negde u tom receptu neki sastojak, koliki god neki jesam...očigledno...

Šta je suština, POKRETAČ, PIONIR...eh, mislite da je to teško? Ne, nije :D uvek budete to ako sledite srce, a ne mozak. No, to nesretno srce vas baš zna uvaliti u velike nevolje, eto nas opet na početku ovog posta. Pitanje je da li slediti srce ili mozak? Mogu li ta dva zajedno? 

Ih teškog li pitanja, reći ćete. E pa jeste teško jer sledeći srce napravila sam planinu koja me je poklopila i skoro uništila, srce nije pametno dragi moji. Sledeći mozak, ostala sam uskraćena za ono neverovatno osećanje SREĆE bez kojeg se ne osećam živom.

Imam li šta da vam kažem? Ne, još uvek ništa...Ovaj blog je počeo srcem i sve je bilo neverovatno...sada se piše mozgom i sve je bez veze. Vama nije? Vama su informacije dragocene? Meni je skroz bez veze, za mene on više nema vrednost, on je ,,hladan" recept do recepta, ma toga imate na netu koliko vam srce hoće! Meni to ne treba jer me ne ispunjava, tačnije ne čini me srećnom.

Ali, postoje stvari koje me čine srećnom, ljudi me čine srećnom, njihov uspeh dovodi do egzaltacije mojih osećanja, osmeh mi ne silazi sa lica, oči ne prestaju da mi cakle, radost me uspavljuje i budi i ona je pokretač svake moje naredne akcije.

Dakle bez ljudi ne mogu, volim da budem deo njihovog života koji pomera granice, pogotovo granice ka ,,nemogućem" ma, nemoguće ne postoji, ako zavisi od vas! Ili od mene ;) Treba živeti svoj život, a moj podrazumeva i tuđ, moj ima smisla ako ste u njemu vi, moj ima smisla ako ćemo postići uspeh (baš volim da postignem uspeh), moj ima smisla ako ćemo pomeriti granice i ostvariti ono što drugi nazivaju ,,nemogućim".

,,Svaki put počinje jednim jedinim korakom", rekao je neko mudar. Napravite taj jedan korak, a nakon njega sledeći, pa jedan po jedan, sam ili u društvu (a lepše je u društvu) i negde ćete ili ćemo stići, ali NAPRAVITE TAJ PRVI KORAK!

Mogu ja ovde kuckati i razmišljati koliko hoću, mogu pokušavati da racionalizujem, da se na neki način zaštitim, da na neki način ,,kao" sebe ogradim, mogu lupetati što god mi na ovaj moj  mozak padne, ali sam svesna da mi radost dolazi od radosti tuđe i osmeh je lepši i vredniji ako je moj uspeh povezan sa vašim. Čudna neka biljka...u čudnom nekom svetu...

Nego, da li ste spremni za mršavljenje?!

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.